Od svih lekara, oftamolozi su nekako najmirniji, tihi, lepo raspoloženi, diskretne vedrine, nenametljivi, bezbedni.

Nisu kao zubari koji su izuzetno vedri i veseli, napadno veseli, takoreći kao da su na ekserima. Hop hop da vidimo taj zub, nije to ništa, op gde je zub, evo ga u mojoj ruci, a sad je u kanti za otpatke!

aaaAAAAAAAAAAAAAAAAAAA !!!!

Ili na primer hirurzi, dobar dan, hasan seckati!

Ne, oftamolozi su sve lepo gospodski, civilizovano, all chill and peace, samo vam slikaju oči, odrede dioptriju i to je to.

Dakle, odem ja kod oftamologa, da mi pregleda oči, čini mi se da mi trebaju naočare za čitanje.

U Domu zdravlja na jednoj mirnoj, dosadnoj maloj beogradskoj opštini gde žive samo bogataši, na odeljenju za oftamologiju, sedi jedna žena, oftamolog, i razmišlja: pih, nikakav mi je ovaj posao, prosto dosadan, samo sedim ovde i smrdim, ništa ne radim, eventualno ako neko dođe da mu odredimo dioptriju, ali i njih nema milion i ne dolaze baš svaki dan, jednom kad im prepišemo naočare. A nas je tri na odeljenju. Nema nikakve akcije.

Ulazim, ja, kucam, dobar dan. Ona se obradova, dobar dan izvolite.
– Ja sam došao samo naočare neke da mi prepišete, mislim da mi trebaju naočare, malo mi se nekad muti kad čitam. Ali da znate, nešto mi je upalo u oko, polen neki od topole danas, duvao jak vetar, pa da ja napomenem, za slučaj da je to problem.

Ženi svanulo, pogleda me, kaže a pa moramo prvo to da izvadimo, sedite ovde, ovde stavite glavu. Smestim se ja, prilazi sestra i krene da mi stavlja neke kapi, kaže gledajte gore, ne otimajte se, ajmo ponovo, gledajte gore, eto ga.
Sestra prilazi opet i inekcijom mi nešto oko očiju: stavila sam ti anesteziju.
Doktorka: Daj da ti to izvadimo.
Gledaj u mene. Gledaj u mene. (Gura mi štapić za ući u sred oka, pokušava da smakne onaj trn iz oka).
– Hm, neće, nije celo, dajte koplje! Neka ne mora novo, ovo ovde je dobro, ošto je baš.

Gura mi to „koplje“ u oči. Pogleda u mene da vidi kako se držim, čudno joj što sam miran. Valjda se inače otimaju pacijenti, a ja samo nisam doručkovao niti popio kafu, pa mi nizak pritisak, pa čitao sam sinoć Dostojevskog, pa mi sve svejedno. Pita me kako si, ja osetim odjednom da mi je mnogo muka i kažem da se osećam kao da ću se onesvestiti, ona mi dmah kaže sedi ovde na krevet, sedi, ja seo, sestra me poliva vodom, ulazi druga doktorka, pita šta mi je, ove kažu oće da se onesvesti, ja kažem ma samo mi pao šećer verovatno, nisam jeo, ova donese brdo neke čokolade, (to im valjda donose ove babe redovne mušterije), uzmi, ajde uzmi, ma uzmi, neka ne mogu, ma uzmi, i ja uzmem, uzmi još (jedva čekali da se reše malo tolike čokolade na neki smislen način), ja kažem ne mogu, posle ću, bolje mi je.

I vratim se tamo na stolicu da me ova bode „kopljem“. Doktorka gunđa, neće sitno, sestra opet inekcija na moje oči „Dodala sam vam anestezxije, s ovolikom dozom se rade operacije“, doktorka kaže „Mora da izvrćemo kapak naopačke“ ja sve to slušam i mislim se, ili mi je bilo muka jer mi se poremetio centar za ravnotežu pošto sve vreme gledam neki vrh nečega u mom oku, ili i ne bilo mu muka kad mi sve detaljno govorite šta radite, ne moram baš da znam da se ovo zove KOPLJE! i da ćete da mi okrećete kapak i ostale gadosti i odvratnosti.

Završila doktorka, dala mi uput za očnu kliniku, sutra na kontrolu, evo ti ove kapi, ove kapi i ove kapi i ova mast, idi to kupi u apoteci. To mora, to je za prevenciju infekcije.

Ja u apoteku, oni tamo nemaju ništa od navedenog, kaže nestašica. Ja se mislim, ništa onda ću na suvo posle intervencije, valjda neće da se inficira ništa.

Odem da popijem kafu, i razmišljam se, jebote odem da mi utvrde dioptriju za čitanje, ova mi izvadi oko.

A u stvari samo mi upao polen u oko, kao i sto puta do sada, ja to malo trepćem i ode to.

I tako sam proveo Prvi maj, dok su moji drugari uživali na selu i roštiljali.