UPOZORENJE
Ovaj tekst pred vama je o Božiću, vremenskoj prognozi, potrošačkim pravima, Kinezima, trubačima, Rusima, mandarinama, Japancima, krmači, Openhajmeru i Krajišnicima, slanini, i jednom psu lutalici.

Vraćala mi se polako snaga posle duge i teške bolesti. Seo sam u kuhinju kraj prozora,

Najavili su kišu, ali bilo je samo oblačno, vazduh čist, nekako svetlije oblačno u smislu da, kad očekujete kišu a samo je oblačno, onda vam to oblačno deluje kao lepo vreme.

Misao sentimentalna, ne ona ozarena relgijskim svetlom, prošla mi je kroz glavu jedna mirna misao – Osvanuo je Božić.

Bilo je tako mirno.

Posle jučerašnjeg smaka sveta koji prouzrokuju entuzijastični mega-vernici, za Badnje veče, koji se okupe oko Hrama Sv.Save.

Imao sam viziju šta ću raditi – opraću zube, istuširati se i otiči u šetnju, nisam izašao dva dana napolje zbog proklete mandarine.

Retko se hranim zdravo i sad zbog stomačnog gripa, kupim neko voće, i to voće mora da bude puno pesticida, insekticida, homocida, da bude potopljeno fekalijama iz izlivene kanalizacije u poplavama u Grčkoj, da se sačeka da stoje podosta u magacinu, da svi zaborave da su bile poplave, posle par godina eto ti poplave opet, i oni brzo reše da izvezu te mandarine, od popralve od pre par godina, i da ih tako već osušene prodaju u supermarketu u Srbiji, a spolja izgledaju sve super, ono botoksirali ih, sredili, održavali estetskom voćnom hirurgijom da izgledaju sveže.

Ja čim sam pročitao vesti da su poplave u Grčkoj, odmah sam znao da će te plivajuće crknute svinje pomešane s govnima da stignu u Severnu Makedoniju, gde će Grci hteti da ih se reše, a da će Srbi čitajući to odmah reći Grcima – E, ček malo, ne bacajte to Makedoncima za male pare, prodajte nama za ozbiljne pare da zaradite, a mi u supermarketima u Srbiji prodajemo to po astronomskim cenama u svakom slučaju pa ćemo tako i mi zaraditi, a nekako nam je merak da kupca ne samo opljačkamo nego i prevarimo, to jest da mu uvalimo nešto što ne bi prošlo sanitarnu.

U zlatna vremena postojala je sanitarna inspekcija, pa smo imali koga da podmitimo, sad nemamo koga da podmitimo i jedini način da prekršimo zakon je da prodamo neispavnu robu i gledamo kako se narod valja u „stomačnom virusu“,

U ta vremena, mogli smo jednim potezom bar 3 zakona da prekršimo, to nam je bio sport, a sad tek jednu lošu stvar, malo da se potruje narod, kršenjem samo jednog propisa. Tek pišljivo krivično delo stavljanja u promet supstanci opasnih po zdravlje.

Nacionalna laboratorija za kontrolu kvaliteta namirnica je stvar drugih država, to nas ne zanima,

Čak nas ni tužilaštvo ne juri, pa ni njima ne možemo da ponudimo mito, nije nam lako.

Samo što nam ne kažu „Ok mito, to volimo, ali ne volim brate da radimo, nego jedino ako biste vi otišli u poštu i opštom uplatnicom nam unapred uplatili mito, stavite svrha uplate mito, da znamo o čemu se radi.

Tako da moj prethodni stomačni problem, (mandarina je izazvala drugi za redom) – bio je jer sam kupio slaninu, kojoj baš i ne piše poreklo, prodavac mi je rekao „Šta te briga odakle je, jesi ti neki etnolog, antropolog? Rasista?“

Osim te dve nezgodacije u vidu konsekutivnih trovanja hranom, to jest „vlada neki stomačni virus“, takođe sam simultano fasovao i nešto tipa koronu, veliki kašalj i ne znam šta sve ima od aktuelnih boleština koje udaraju na pluća, pa sam imao temperaturu, kašalj, slabost celog tela, glavobolju i td.

I tako sam halucinirao od 2.-6.januara i sad mi je dakle konačno bilo bolje!

U glavi su mi melodije:

Prljavo kazalište

„Na Božićno jutro, sneno i mutno…„

Balašević 
“ ...sad opet zvona zvone – slušam to.
Ne, nije svako veče Badnje,
al’ ovo danas, sasvim slučajno – Badnje je.

Zvoni telefon. Zove me bivša! E hoćeš da ti donesem nešto vratila se sa sela od mojih, donela hrane neću pojesti za dva života.

Ja zamišljam, pečeno prase na ražnju, sarma, sve ruralno i rustično, a ja trt, smem samo vodu i dvopek.

Ko me to kleo ja ne znam, nisam ni jednu Vlajnu unesrećio, čak nisam ni smuvao nikad neku Vlajnu, što je meni veliki problem, jer mnogo su lepe.

Krenem da se prisećam svih salaša po Vojvodini gde sam jeo svinjsko pečenje uvijeno u bikovsku slaninu, mariniranu čvarcima.

Objasnim situaciju, sledi šta ima kod tebe, i to traje dva sata, ja već kod sedmog minuta nemam strpljenja ni pažnje i uključim je na spikerfon i krenem da perem zube, da rkljam,i td. Isključim mikrofon, nastavim da rkljam, pljujem, prdim i ostalo, uključim mikrofon da kažem „strašno“, isključim mikrofon, zakujem WC šolju, uključim mikrofon „ma da bre, nisu normnalni“ isključim mikrofon i spremam se tako da idem napolje.

Veza se prekine jer prošlo sat vremena, ponovo pozovem nakon 10 minuta misleći šta me sad ne zove da kaže „ej prekide se veza i da nastavi“, ona reče „E pa nisam ni primetila da se prekinula veza, dokle si me čuo, šta sam poslednje rekla? Ja se mislim, uh pa ako ćemo iskreno, „Halo“.

Posle još sat vremena opisa kako se provela u Beču za Novu godinu, mogao sam da idem napolje.

Vraćam se u stan, zaboravio sam telefon.

Lift pozovem, ono ne radi.

Lift u mojoj zgradi ima ličnost, Karakter. I radi samo kad je raspoložen, a sad nije bio, „can’t you see I feel bad vibrations!“ ajde radi molim te, umoran sam „Um, no, vibes are off!“

Taj lift je taman sad star jedno 84 godine, kvario se, palio se, kvario se i tako u krug.

Gradsko stambeno misli da nema potrebe da se zamenjuje, („Šta, pa najbolje da nam ukinete ovo što nas plaćate, a ne dobijate ništa zauzvrat i to samo zato što mi nismo napisali u nekom trenutku saopštenje za javnost da Gradsko stambeno nema nameru više da pruža usluge građanima, samo nastavite da plaćate infostan, to vam je kao neki reket, možete da se bunite, postićičete ništa, mada se niko i ne buni stoko politički neobrazovana“.

Po gradu pusto, Božić je, ništa ne radi, čak ni IDEA London na uglu Kralja Milana i Kneza Miloša koja je radila i 1.januara.

Idem s misijom da prošetam i popijem čaj, jer ja u kući nemam nikakav čaj.

Čaj je neprijatelj moje muževnosti, koju moram da dokazujem.

Ali tražim dobar čaj, ne onu prašinu od čaja, tamo neki budžetski čaj, nego pravi čaj uvezen iz Butana, eventualno Nepala.

Ne radi ništa od onih mesta gde znam da služe čaj u šolji od lamine lobanje, i sednem u glupi mini lokal MATCHA u Zmaj Jovinoj.

Tako je nastao i naslov Kr-matcha za Božić, tj, umesto da omastim brk pretopom i hrskavom kožom krmače u nijansama od crvene do crne, ja pijem Mtacha zeleni čaj, kao neka japanska baba.

To je gore nego u rovovima prvog svetskog rata.

Taj lokal je nekad bio cool osmišljen, onda se rapidno ofucao, biznis propao, zato što je bio cool, a mi više volimo fancy kič, i prodao se, kupila ga neka neurotična Tajvanka.

Njeno poreklo sam procenio po tome što su crte lica više Japanske, boja kože kao Vijetnamka. Dakle nije Kineskinja.

Ulazim ja u lokal, tu sedi ta Tajvanka, vlasnica, i jedna radnica, punk emo anime ofarbana u šerpa plavo, bukvalno plavo, tetovirana i pirsingovana.

To je ruskinja Anastasija (po konstantnom Tajvankinom dozivanju saznajem ime) i njen emo drugar rus, ne znam mu ime.

Taj Rus je mršav, visok, široka ramena, široko veliko čelo, dobrano zalizak kose od čela do temelja, duga kosa, prirodno polarno plava, retka, ali ofarbana u crno, ispeglana kosa tako da deluje kao da nema volju za životom. Jedna melanholična kosa.

Tajvanka samo sere i samo se dere, ali kapiram da nije loš lik i da se brani tme „ja sam samo takva hehe simpatično“, ali nema veze, to ne smeta ovom ruskom dvojcu bez kormilara, jer su oni strahovito melanholični i flegmatični.

Kao i taj rus, i Anastasija je visoka, ima neobično lepe grudi, ženstvene crte, izuzetno tih i mek, topao, lepo obojen glas, nema široke kukove, po čemu zaključujem, verovatno je dakle sa severa ako nema široke kukove, negde blizu Estonije, Letonije, oni su ovako sportskije građeni, visoki, verovatno je iz St.Petersburga,

A oboje su flegme, pa to su potomci višemesečne opsade i izgladnjivanja Lenjingrada, naravno da im je izbijena svaka radost iz DNK.

Tajvanka se žali na muziku „I specifically said I don’t want hiphop!“
Ovi promene muziku u neku klasičnu.
Tajvanka posle 10 min „Hmm, don’t this look somehow I don’t know? Ovi opet promene, sad u Eltona Džona. Videh joj po reakciji da bi i dalje nešto rekla. Ne bi se ona smirila da nije morala da ide kući.

Ulazi neki par, muškarac naš lokalni, i neka lepa kineskinja iz Mandžurije rekao bih, ili južno-korejka.

Oni uzimaju za poneti i zapale.

Potom dolazi neki potpuno normalni rus, oni se znaju kreće razgovor, zatim dolazi neka narandžasta ruskinja Polina, i ove dve se odmah ubace u razgovor, malo življi za uslove flegmatika.

Ja sve vreme pijem čaj, malo posmatram šta se dešava, malo se prisećam Božića iz detinjstva, čaj me uspavljuje.

Razmišljam o Božićima kod prijatelja, čije su majke „Može li bar za Božić u ovoj kući da bude mir!“ a zapravo samo one larmaju i dižu frku.

Vraćam se polako već do kuće, eto me pored Hrama, prolazim, reko’ baš da vidim kako izgleda sad kao front posle jučerašnjeg teškog bombardovanja. Tu se za Badnje veče bacale petarde kao, vatromet, baklje, i to, ali to je izgledalo kao pojas Gaze posle invazije Izraela, to je ekslploziv a ne petarde, to su bombe, neke velike petarde obima 20 cm.

Sinoć kad sam provirio s prozora vazduh je bio samo dim, neka apokaliptična magla, gust osvetljen dim od vatrometa i petardi, sve je izgledalo suprotno od Tiha noć, Mir Božji i td.

Ceo pičvajz počinje od ujutru sa trubačima „Me-sečina, Me- sečina joj, joj!“ Mislim se što ne crknete kome je još to zanimljivo pa svi su to slušali bar milion puta i sad kao treba da odlepe od sreće. Ali ne, naš narod navikao da ne sme da bude iskren, i na to đipa i kao jeee ide gas! Baš me pogodila pesma! Nemam sluha pa ono svejedno šta lupa.

Makar ne pale gume kao u Novom Sadu, u šta da nisam video ne bih poverovao! Gume kao vatru badnjaka? Pa super, samo se napravi široki i visoki stub dima kao od atomske bombe veoma kancerogen. Oni su film Openhajmer gledali i razmišjali kako da naprave petardu veću od američke pišljive atomske bombe. Neko se dosetio da spoji lepo i korisno i reši se starih guma, a ujedno se predsatvi kao patriota i mega-Pravoslavac, jer to mora da dokaže, inače mu se ne priznaje vera. Pohvala što makar obmotaju gume sa drvetom za ogrev, da se ne vide gume kad se napravi lomača.

Na ulazu u Hram, leži neki pobožni pas lutalica, mršav k’o neki isposnik i vajbuje tu.

Stižem kući, i razmišljam kako ovaj tekst nije to što sam ja hteo da napišem. Kako sam uspeo da spojim, Božić, potrošačka prava, Kineze, trubače, Ruse, mandarinu, Japance, krmaču, Openhajmera i Krajišnike, slaninu i jednog psa, u isti tekst.

Vidi se da sam bio bolestan i da sam halucinirao dva dana, pa mozak nastavio u tom maniru. A takav je i život izgleda.